Tradicija i običaji


Tradicija i obicaji u zivotu jednog naroda, pored jezika i religije, verovatno najpresudnije uticu na stvaranje i ocuvanje etnickog identiteta te zajednice.
A koliko je cuvanje obicaja znacajno za svaku zajednicu najbolje govori izreka “bolje zemlju prodati, nego obicaj izgubiti”. U neprestanoj trci za vremenom i profitom cemu veci deo covecanstva danas robuje, eri globalizacije koja ponistava mnoge posebnosti naroda i zemalja, zamenjujuci ih univerzalnim i pomalo bezlicnim vrednostima, znamo li sta su pravi narodni obicaji? Iako se mnoge kulture preplicu i razvijaju pod uticajem drugih kulturnih obrazaca, ipak svaka od njih zadrzava znacajan deo svoje autenticnosti. Sustina duhovnog razvoja jednog naroda na najbolji nacin se razume proucavanjem obicaja i kulturne tradicije.
Obicaji od najranijih vremena ispunjavaju jednu od svojih najznacajnijih uloga, a to je cuvanje identiteta naroda. Tesko je odrediti kada je tacno neki obicaj nastao, ali je to svakako bilo u najranijoj proslosti. Nastali su da bi zadovoljile najrazlicitije ljudske potrebe, a kako su se te potrebe razvijale i menjale, tako su se menjali i obicaji. Srbi su narod sa bogatom tradicijom, koji je, zbog spleta razlicitih istorijskih okolnosti, bio suocen sa velikim iskusenjima njenog ocuvanja. Zbog toga su mnogi obicaji kod Srba tokom dugog vremenskog perioda izgubljeni, ili potisnuti. Danas, u izmenjenim okolnostima, unutar srpskog entiteta, prisutna je izrazenija teznja da se mnogi zaboravljeni obicaji obnove i utkaju u kontekst savremenog zivota.
Najzastupljeniji i najpoznatiji obicaji kod Srba su obicaji zivotnog ciklusa, koji su u vezi sa rodenjem, krstenjem, svadbom, odlaskom u vojsku, smrcu i drugi.
Za religiozne obicaje Srba karakteristican je veliki broj paganskih rituala, koji cine sustinu narodne religije. Dugo vremena Srpska pravoslavna crkva nije mogla da ima znacajan uticaj na narod, posebno u periodu turskih osvajanja. To je uslovilo specificnu religioznost Srba, koja je nastajala na osnovu prozimanja stare, predhriscanske religije i hriscanske tradicije. Taj suzivot hriscanskih i prehriscanskih rituala, karakterise ukupnu srpsku narodnu religiju, kao i vecinu srpskih obicaja.
Neki strucnjaci istorijskih nauka smatraju da hristijanizacija kod Srba nikada nije do kraja izvrsena, sto daje poseban kvalitet srpskoj narodnoj religiji. Treba naglasiti, da Srbi, po tom pitanju nisu izuzetak, jer u svim svetskim religijama postoje elementi iz predhriscanskog verovanja i religija.
Proces uzajamnog prozimanja predhriscanske i hriscanske tradicije najbolje se vidi na srpskim najznacajnijim verskim praznicima, Bozicu, Uskrsu i drugim obicajima. Proslava Bozica, na primer, pokazuje da su osnovni elementi praznika, kao paljenje badnjaka, hrana koja se nalazi na svecanoj trpezi, peceno meso ( pecenica) i uloga polozajnika ( coveka koji prvi cestita proslavu Bozica u kuci domacina), fenomeni koji korene imaju u dalekoj proslosti. Po misljenu pojedinih istrazivaca, polozajnik, moze predstavljati i “mitskog pretka”, koji dolazi u domove da mu se ukaze postovanje. Time su proslavu Bozica utkani i elementi “kulta predaka”, takode veoma razvijenog kod Srba. Pojedini bozicni rituali protumaceni su i kao ostaci “solarnog kulta”, koji je nekada bio razvijen kod Srba. Na to ukazuje sam dan proslavljanja Hristovog rodenja koji po starom, julijanskom kalendaru, pada u vreme zimske kratkodnevice, kada je sunce najslabije. Verovalo se da paljenjem vatri, posebno bozicnih, ljudi daju snagu Suncu da ponovo ojaca za sledecu godinu, sto je bilo izuzetno znacajno za agrarne kulture, kao sto je bila srpska. Mnogi bozicni rituali, narocito razvijeni u selima, koji su imali ulogu da na magijski nacin doprinesu plodnosti zemlje, stoke i zdravlju, takode su u vezi sa klasicnim agrarnim kultom.
Najbolji primeri su bozicne pripreme obrednih hlebova sa sarama (cesnica), hrana na svecanoj trpezi, posipanje zitom polozajnika, obicaj da se izvuce
stolica polozajnika, da on sedne na pod, kako bi se sreca prikovala za pod, ili ogrtanje debelim ogrtacem simbolizuju blagostanje i srecu. Medutim, zanimljivo je da nije samo Pravoslavna crkva u Srbiji preuzimala neka nehriscanska verovanja, kojima je, da bi ih narod lakse prihvatio, davala hriscansku odoru, jer je takvih pojava je bilo svuda u Evropi.
Danas se u Srbiji odvija proces povratka tradiciji, medutim postoji opasnosti od pomodarstva, odnosnono izmisljanja i uvodenja nekih elemenata, koji ne pripadaju srpskoj tradicionalnoj kulturi. O tim novim pojavama i shvatanjima obicaja i njihove uloge, najrecitije govori nacin proslavljanja srpske slave. Iako se slava oduvek smatrala etnickom odrednicom za srpski narod, u periodu vladavine komunistickog rezima, gotovo pola veka, taj obicaj je bio potisnut u brojnim porodicama u Srbiji. Poslednjih 20-tak godina, doslo je do pravog “buma “ prihvatanja porodicne slave i nacina njenog proslavljanja, kao i pojava novih pravila.
Poznato je, da se porodicna slava nasleduje “s kolena na koleno”, sa oca na sina, ali danas slavu zele da proslavljaju i ljudi koji nemaju tu tradiciju u svojoj porodici. Njima je omoguceno sami da biraju slavu koju zele da slave, ili im je svestenik to savetovao. Medutim, ozivljavanje tog znacajnog i lepog obicaja srpskog naroda nije proslo bez pojava koje mogu da ugroze njegovu duhovnu dimenziju. Slava je uvek bila jedan vid reciprocnog gostoprimstva, sto je podrazumevalo, da onaj kod koga se ide na slavu, treba da bude pozvan u goste kada onaj ko mu je bio gost slavi svoju krsnu slavu. Zatim, ako ste jednom pozvani na slavu, znaci da cete stalno biti pozivani i odlaziti puna srca, kao i da ce se ta tradicija prenositi i na buduce generacije. Proslavljanja slave je takode prilika da se ljudi okupe i zajedno uspostave duhovnu vezu sa obicajem, a domacin je bio taj koji casti i koji ulaze znacajna materijalna sredstva. Zato srpska narodna tradicija i ne propisuje nosenje poklona na slavu osim, kako je to ranije bilo, jabuka za domacicu, ili kocka secera za dete. Prilagodavanje obicaja savremenim uslovima omogucilo je proslavljanje slave u kafanama ili organizovanje preskupih slava, koje mogu postati problem za goste, koji mozda nece moci da organizuju proslavu na slican nacin. Problem je i sta poneti na slavu, posebno ako je neko domacinu doneo vredan i skup poklon, koji nece bas tako lako da uzvrati. Preterivanja se mogu videti i na proslavama opstinskih slava u gradovima. Proslavljanje pojednicne ali i gradske, opstinske, esnafske ili cak partijske slave sa preterivanjem u troskovima i drugim greskama, pokazuju da je danas slava sve vise statusni simbol, sto je potpuna suprotnost onome sto je bila nekada.
Brojni su primeri menjanja i prilagodavanja obicaja savremenom nacinu zivota. Trend globalizacije koji vlada u svetu takode znacajno utice na promenu odnosa prema tradiciji. I dok je u okviru EU sve jaca tradicionalisticka struja, koja se trudi da sacuva ono sto pripada jednom etnosu ili narodu, u Srbiji, koja je u procesu tranzicije, i dalje su evidentna sukobljavanja izmedu globalisticke i tradicionalisticke struje.
вот сохрани это у себя на всякий случай тоже..

Приложенные файлы

  • docx 11166025
    Размер файла: 14 kB Загрузок: 0

Добавить комментарий